Ko ne veruje u čuda, bajke i istinu, večito se batrga u mulju svoje zavisti, zlobe i nesposobnosti

Pre četiri godine objavila sam na ovom blogu tekst o devojci koja je tada imala 31 godinu, zvanje programera, magistarsku titulu i relativno stabilan posao  i koja je oslanjajući se isključivo na sopstvene mogućnosti, kupila stan u Beogradu. Tekst, koji možete pročitati ako kliknete ovde, i tada je naišao na svakojake komentare: od otvorenih aplauza i ostalih priznanja, preko jetke sumnjičavosti u istinitost i zluradih komentara da "nije ona to stekla sama... ima tu neke pozadine u liku sponzora ovakvog i onakvog... " i slično, pa sve do otvorenog omalovažavanja, očigledno onih kojima je sopstvena nesposobnost toliko zamaglila vidokrug da ne vide ništa osim svoje bede i nemoći.


Pre nekoliko dana jedan niški portal je objavio ovaj tekst, ponovo je postao jako čitan, deljen i komentarisan pa se javio i jedan beogradski portal s pitanjem za dozvolu da ga prenese. I nije bi sve to bilo vredno neke posebne priče, da nije komentara onih koji su tek sada pročitali tekst i koji možda najupečatljivije od svih studija i analiza pokazuju stanje duha ove nacije. Komentara koji, zamislimo  li se malo nad njima, odgovaraju i na pitanja zašto smo, kao narod,  došli dovde dokle smo došli, zašto se, kao pojedinci, batrgamo u kaljugama svoje nemoći  i nesposobnosti i kako nam to sopstvena zavist, pakost i neinventivnost ne dopuštaju da dignemo ruke od očekivanja da nam neko nešto uvek i iznova da, omogući, pokloni... i da preduzmemo konkretne korake i poteze važne za naše živote.

Dan, kada sam se osećala ne kao 50.000, nego kao milion evra

Od juče me drži jedan osećaj, strahovito jak i lep čak, u svojoj dostojanstvenosti, ali svakako - videćete to iz rečenica koje slede, i duboko uznemirujući.




I zaključila sam, mada sam to svakako i do sada znala: može neko i da vas laže i da vas vara i da vas ogovara i da vas ošteti na svakojake načine, od materijalnih i fizičkih do duhovnih, da vas pokrade, da vas prevari, da vam otme, da vam duguje, ali... taj osećaj kada mu izmamite pogled oči u oči ili čak i onda kada nema hrabrosti ni da vas pogleda u oči, skuplji je i vredniji od svake njegove prevare, od svake njegove krađe i otimačine, od svakog nevraćenog duga, od svake uvrede ili zla koje vam je naneo...


Putovala sam juče, hoće slučaj to tako da namesti, valjda da opomene onog na bilo koji način dužnog i ružnog u isto vreme... sa osobom koja mi duguje pare. Mnogo velike pare koje, ma koliko da su velike ne bi bile vredne pominjanja na blogu, da nije reč o  osobi i o njenoj porodici koju je moja kuća debelo zadužila. Ne, dakle, samo tim parama koje su ih, ali nažalost ne samo naše, učinile prevarantima na visokom nivou, već i mnogim drugim načinima pomaganja. Od prvih koraka njenog muža koga smo prijateljski, kako je to nekada bilo, čuvali i pazili i mazili dok su mu roditelji bili na poslu, do kasnijih pomaganja... kad god zagusti i gde god da je trebalo.

No, i sama ta prevara nas, upoređena sa svim ostalim prevarama koje je njen muž učinio, svakako u dosluhu sa njom (ispostavilo se to kasnije, dok nas je kumila i molila da ćutimo, kroz suze i preklinjanja obećavajući da će nam sve biti vraćeno i pokušaja laganja na sudu), ima jednu strahovito pogubnu, za njih, dimenziju: svi ostali prevareni, izigrani i oštećeni, išli su njemu, njenom mužu na noge, a on je sam došao kod nas. Ostali prevareni su "kupovali" stanove, a mi smo dali pozajmicu.

Gledam je, dakle, juče u rano niško jutro, od kako je kročila na peron, dok se muči s gomilom putnih torbi (krenula je na daleki put, po robu)... i kako se muči još više sa svojom savešću, kada je ona mene ugledala. Krene levo pa desno pa napred... pa se vrti oko torbi pa ih namešta... pa se vrti oko suba... vrtela bi se oko sebe u toj svojoj muci, čini mi se... pa ide ka trafici, kao baš sada joj treba nešto... a meni se okreće nešto u stomaku i od muke bih vrisnula, čini mi se... ali ćutim.

Sedam na svoje sedište, već smirena... toliko smirena da joj, dok prolazi pored mene a sve bi dala da ne mora da prođe... "Dobro jutro, Dušice", kažem tiho ali dovoljno glasno da me čuje, "Dobro jutro", jedva šapuće, i dalje gledajući u prazno.

Sva sreća pa sam kupujući kartu najpre proverila koje sedište imaju na raspolaganju pa nisam aktivirala rezervaciju nego sela na br 9, inače, da sam kupila rezervisanu kartu za sedište 31 čini mi se da bismo sedele jedna do druge. Ili bar vrlo blizu.

Na pauzi, negde kod Velike Plane, nije se pomerila sa sedišta. Kada sam ulazila, crne naočari u autobusu, po danu koji je bio sav mračan i siv, bile su usmerene ka meni.

Sa dolazne autobuske stanice beogradske, da bi se otišlo do stajališta za autobus koji vodi na aerodrom, najkraće se stiže kroz park. Ona se, sa sve onim torbama, jednu vukući, drugu noseći ispod miške, treću okačenu o rame... četvrtu nisam videla... kreće parelelno sa mnom dok idem kroz park, ali njegovim donjim delom, kojim smo i stigli... Zna kojim putem sam ja krenula, prva sam izašla iz busa, pa i ne gleda u mom pravcu, valjda se i dalje pogleda boji. Zastaje, priča sa čovekom koji bez prtljaga ide pored nje ali joj ne pomaže oko svih tih torbi... okreće se oko njih... sapliće se pa opet hoda.

Šta da vam kažem.
Dok se jedna... pa sad vama dajem na volju da zamišljate sve one ružne reči kojima bih nazvala jednu alavu, drčnu, nevaspitanu, gramzivu, prevrtljivu, lažljivu prevarantkinju, ženu jednog još većeg prevaranta.. spoticala oko svog prtljaga u rukama i na ramenima, ja sam bila svesna da se još više i do još većeg ponora svoje duše spotiče o taj dug, za koji je tako uspešno lagala da će biti vraćen, samo "molim te čika Ratko, nemoj da mi brukaš decu".




I znate šta?
Kao nikada u životu, oprosti mi Bože, potpuno sam svesna šta kažem,likovala sam nad tom njenom bedom.
Kao nikada i ni prema kome u životu, osećala sam se toliko superiorno, toliko jako i toliko svesna koliko sam iznad njih, prevaratkinje i njenog muža, još većeg prevaranta... da sam tako uspravna, čvrsta i jaka, mogla da poletim umesto onog njenog aviona kojim se, nadam se, uspešno zaputila u Kinu.

Nadam se da je tamo neće zateći vest o još jednom u nizu bacanja bombe na njihovu kuću, toliko neveštog da redovno stradaju samo prozori komšijine nove kuće.I da ćemo i mi i čitav komšiluk moći mirno da spavamo.
Nadam se da zna gde joj je ćerka, za koju njihov advokat na sudu izjavljuje da ne može da dođe sve dok juna, iz Švajcarske, a ona se dan posle pojavi u rođenom dvorištu... došla iz Kruševca, gde su je sklonili pošto je pukla bruka. A ni jedna svekrva ovde ne želi snaju sa njenim "mirazom".
Nadam se da zna i gde joj je sin, koji je odavno prestao da na preskupom  motoru provocira ljude kojima su dužni, toliko da su im kamenovali kuću.Njega ni najbliže komšije ne viđaju. Ali viđaju babu koja svaki dan odlazi nekud sa torbama iz kojih miriše kuvano jelo.
Nadam se da će konačno shvatiti da je bolje da, umesto kupovine kola mužu, koji ih menja češće nego čarape, ali su ta kola na tuđe ime, počne da skuplja pare  za smanjenje dugova.

I nadam se da će ih ostaviti na miru ljudi koji im spremaju "pakosti"... koji su i nama došli na vrata da nude svoje... "usluge"... i da im u svakom pogledu neće faliti ni dlaka s glava. Bar dok ne namire sve one kojima su dužni.




A posle toga kosmos neka započne svoju igru... ljudi koje su prevarili, sve i da hoće, nikada im ne mogu naplati sve ono što su preživeli zahvaljujući njihovoj pohlepi.



A ilustracije, koje su inače s Fejsbuka, imaju vrlo jasnu poruku: ako ih Promisao prosvetli pa im se upali nešto u glavama, možda ponovo postanu ljudi. Sada su samo gramzive životinje bez savesti, morala i časti. U normalnim društvima takvima slede prezir sredine, a mnogi završe i iza brave.

PS - sve porodice koje su prevarili i dalje su ostale porodice. Možda i bliže nego ranije i bliže nego što bi inače bili - u manjku stambenog prostora tiskaju se u tesnim stanovima. Ali se drže zajedno.
Jedino se njihova rasula na toliko strana. Jedino njima bacaju bombe, sve i da su lažne, pod komšijske prozore. Jedino njima kamenuju kuću. Jedino njihova kapija je vazda zaključana. Jedino se oni ne javljaju normalno na fiksni telefon. Jedino oni menjaju češće brojeve mobilnih telefona nego četkice za zube.
I jedino oni  saginju glavu kada prolaze pored ljudi koji su im samo dobro u životu činili.

Može im se... a gde će im duša

Imam jednog druga na jednom blogu, čiju svaku priču odbolujem.
Dobar je, taj Čovek, Pisac i Gospodin, moj drug teške sudbine... teške ko sve one dnevnice koje mu nisu isplatili, ko sve one suze i gorke reči koje je progutao, ko sva ona muka koja nemilice pritiska, ko reč zastala u grlu kad je hteo da jaukne, da opsuje, da prokune.


Ima, tako, ljudi kojima su zla vremena mati, ne maćeha kao njemu, pa im se dalo i može im se. Sve. I da vređaju i da omalovažavaju i da ponižavaju... i da iskorišćavaju... more, da piju krv čoveka sa kojim imaju posla, jer treba nahraniti gladna usta, platiti račune, ispratiti dete u školu. 

Može im se.
Da isplate minimum od svakog minimuma i pritom, ne trepćući, kažu : "Mnogo ti je, od ovog pola ide meni".
Da koleginici koja radi "kod njega" i koja je završila fakultet na vreme, dok je on svaku godinu najmanje duplirao, na njen odgovor da na proslavu godišnjice apsolviranja nije došla jer nema para (čitati- kasni mi plata), kaže: "Pare nisu problem".
Da preko potrebnom inženjeru koji je netom preboleo infarkt prepolovi godišnji odmor jer "dovoljno ti je 12 dana".
Da stomatologu ili frizerki koji su  se javili na oglas kažu: "Plata će ti biti 30 odsto od mušterija koje sam/a dovedeš".
Da samohranoj majci s bolesnim detetom kažu: "Investirao sam u novu opremu i naredna četiri meseca plata ti je umanjena za 30 osto".
I tako dalje...
Jer im se može.

A... gde će im duša, pitaju li se.

Ilustracija je s Fejsbuka

Novi tekst Farah Krvavac umesto IN MEMORIAM


Počelo je  ovim tekstom. Nastavljeno ovim... i sledi još nekoliko, što mojih na njenom, što njenih tekstova na mom blogu. Ne vredi ponavljati sad činjenice u njima iznete, jer... mora da bi zvučale drugačije, sa ove vremenske i materijalne distance koje nas, na sreću, dele mnogo manje zahvaljujući onome što je ostalo u duši. U dušama svih nas koji smo je znali možda i mnogo više i dublje od onih koji su je samo fizički poznavali.

I zato neću ponavljati o Farah Krvavac ono što sam u linkovanim tekstovima rekla. I što je rekla ona sama.



Neke naše blog drugarice su smislile da joj posvete jednu Fejsbuk rubriku pod radnim naslovom "sećanje i nezaborav", baš oko ovih datuma njenog rođenja i... odlaska.
Tamo sam linkovala jedan stari tekst.
Ovde objavljujem jedan novi. Potiče iz naše privatne prepiske, započete uz dogovor da jednog dana, kada se sakupi dovoljno naših pisama, od nje sačinimo zajedničku knjigu.

Nije imala toliko vremena, nažalost.

Nije mi žao nje... te naše neispisane knjige, šta je jedna manje ili više na književnom nebu regiona. U stvari, nije mi žao nje toliko koliko je mi je žao što Ona nije stigla da ostvari bar nekoliko svojih malih i velikih snova. Neki od njih su je rastuživali, oneraspoložavali... neki su u njeno srce, u njen um, u njeno, bolestima već dovoljno izmučeno telo, urezivali još jednu u nizu boli koje je bolovala. Neki su je dovodili do očaja.

A možda je, teši me ta potajna nada, kunem vam se da nije reč o znatiželji iako sam po prirodi jako znatiželjna,  teši me mogućnost da je onaj koji je to mogao, samo da je hteo,  ipak smogao snage da joj ostvari te male velike želje. I da možda, ipak, nije otišla bez odgovora na neka pitanja koja su je mučila i bez šanse da... da se ja ipak ovde ugrizem za jezik i da prepustim reč Njoj.

Još jedno Njeno pismo iz naše prepiske:

"Najteže mi pada mutno vrjeme. Čim se oblaci urote na nebu i onako lopovski napadnu sunce, pomrače ga, ja sam odmah nekakva tugaljiva. Da sam sklona plakanju, vjerovatno bi se zavukla u krevet, pokrila po glavi i cvilila par sati. Dok me ne prođe ili dok suze same ne presuše. Šta god prvo od toga dođe.

Plačljiva nisam. Suzu pustiti, onako od derta (tuge) stvarno ne znam. A nije da nisam plakala. Jašta sam. Puno. Meni se čini i previše. Kad sam isplakala onih mojih “tri okeana suza”, onda sam ti malo otupila. Postala sam na njima škrta. Pa ih, kao dukate, čuvam u njedrima. I ne dajem ih nikome. Samo probranima.

Danas se na mome nebu promjenila sva četiri godišnja doba. Pa mi i raspoloženje, skladno tome, i gore i dole. Čas sam vesela, čas mutna ko’ Miljacka. Kaže meni moja Srna (šta ću, dadoh kćerki takvo ime, bio mi tad baš gušt) da sam ja klasični meteoropata, ko biva vrjeme utiče na moja raspoloženja. Mislim se, u sebi naravno, zar sam džaba bacila tolike pare na sva njena školovanja, pa da me ona, koja bi sada trebala biti Dr. Klinički Psihijatar, baci u isti koš sa svim onim nemoćnim, ostarjelima što vazda kukaju kako ih “probadaju kosti”, kad se promjeni vrjeme? Onim hodajućim barometrima i vječitim meteorolozima koji stalno najavljuju kiše i snjegove, čak i u po’ ljeta? Znaju oni, “vrti im u koljenu”. Eh, kćeri moja….ne znaš ti još šta je to život. Vidim ja, nemaš ti ni glumu u sebi, ma ni u malom prstu. A mama ti je Oskarovski materijal. I to onaj po staroj školi. Onoj najtežoj.  Kad su glumice zaista znale svoju ulogu napamet i u po’ dana i kad ih iznenada probudiš u mrkloj noći. Tad su se Holywood-ske dive mogle osloniti samo na svoj talenat “uživljavanja” u ulogu. Hodati u, ulogom nametnutim, tuđim cipelama. Živjeti svoje boli a svjetu pokazivati sasma drugačije lice, veselo i ležerno.
Ponekad je bilo i obratno, one vesele i razdragane, a uloga sumorna…ali to je urjetko.
Ove nove glumice pojma nemaju, niti moraju znati bilo što. Dovoljno je da ih kamera ljubi. Da ih stvoritelj ljepima napravio. A ako nije, ima uvjek dobar hirurg plastičar, da doda ili oduzme, po trenutnom standardu ženske ljepote.
Ne znaš ti još djete moje šta te čeka, tek što si zakoračila. Ja sam u tvojim godinama već vas dvoje imala. I iza sebe mnoge drage ljude ostavila. Bez da sam se i preko ramena osvrnula, ni okom nisam trepnula. Samo ispred sebe gledala i gazila. Polako, nogu pred nogu. Ni ljevo, ni desno nisam gledala.
I sad sam pod stare dane i meteoropata postala?

Ma nema to veze ni sa kakvom “patijom”. Ja jednostavno volim sunce. Podsjeća me na Njegov osmjeh. Onako kad krene prema meni a usne mu se smješe. Pogled mu vazda skriven iza “Police” sunčanih naočala. Mr. “Tajnoviti”. Odmah mi se srce razgali. Sve boli, kao da su Njegovom rukom odnesene. I kad mu korak vidim. Sva ustreperim. A On, zanosi malo u stranu, kao i ja. Šeprtlja jedna. Pa kad uporedo hodamo, stalno se sudaramo. Sad ja ne znam jel’ to mi namjerno, samo da se onako “uz put” sasvim “slučajno” dodirnemo ili stvarno tako smotano hodamo.

Elem, kad ga vidim, sunce me obasja. Dotakne od uvojka na vrh glave do pete. Odmah mi toplo. Zagrlila bih cjeli svjet. Njemu u ruke potrčala, kao u filmovima, laganim korakom, graciozna, dok mi kosa leprša na vjetru. Osmjehom bi obasjala i mračnu stranu svjeta. Usnama Njegove dotakla i vrtila mu se u zagrljaju kao na vrtešci, sve dok sasvim bez daha ne bih ostala.

Sve bih to htjela, a nikad ništa od toga nisam uradila. Samo bih ga, sa srcem u grlu, mirno dočekala. Pogledom sve od Njegovog auta pa do sebe ispratila. U mislima sa Njim koračala, pažljivo, da pogrešno ne zakorači i svoje bolno koljeno ponovno ne povrjedi. Njegov miris udisala….izvana mirna bih ostajala, u sebi već plakala. Oskarovski materijal, kažem ti. Ti naši susreti su urjetko i čim nagovještaj zalaska sunca dođe, tako ode i On. Moje sunce. Zašto? Ne pitaj me. Ne mogu sad o tome."


-------------------------------------------------------------------------------------

Ne mogu sad o tome…
Dobra moja, ne mogu sad o milion onih stvari koje sam strpala u koš svoje duše i pokušala zatrpati ih osmehom koji na lice navlačim, čim svane. Ne bih li tako zavarala sve tuge ovog sveta ustremljene ka mom oku, ko da im je u njemu najudobije. Ko da ih moja duša najtoplije greje i ko da su mojom suzom najlepše okupane.

Nisam ti ja za te Oskarovce, nikada nisam umela da glumim, priznajem, i nije moj osmeh laž, čak i onda kada ga teškom mukom navlačim na svoje suzama okupano lice. Ja sam ti od onih koji svoj osmeh neguju, vole, maze ga i paze ko najveće blago kojim su podarili sebe same. Od onih, koji suzama neće dati da poteku onda kada bi one to htele, sve i da se guše u njima, zatrpanim u onaj koš svoje duše, sa svim ostalim tugama i žalostima. Od onih, koje rasplače rosa na cvetu, zalazak sunca ili dugin svod nad gradom posle letnjeg pljuska od kojeg pokisnu."

Mogu da zaplačem na milion različitih načina I da nikada ne ispraznim riznicu suza sakupljenih u tom košu. Ne umem da se smejem tako I toliko, kako umem da pustim suzu, skamenjenu u trenutku najveće boli, kada joj ne dam da poteče.

Ne mogu sad o tome…
O milion malih laži kojima pravdam svoje vlažne zenice u trenutku kada se kajem, prisećam, psujem, kada prezirem sebe zbog neučinjenog, neprobanog, ostavljenog, odloženog… jesam li ti rekla da se nikada, ali baš nikada, nisam pokajala zbog onoga što sam uradila?

Ali, nije meni strah mene sve dok je tog mog osmeha kojim na tanak led navodim svoje strahove, bojazni, svoje tuge I muke I sve one psovki kojima se kajem.

Šta ćeš, život je to. Ustaneš, ispraviš ramena, protreseš vrat, zatalasaš kosu… I kreneš. Kreneš korakom koji svakoga trena zna kuda te vodi, ma I po onim bespućima života kojima nikada nisi htela. U inat onom košu…

Ponekad zastaneš na pola puta. Razmisliš, poklekneš, pitaš… nigdine koje te čekaju ne moraju biti bespuća, kao što ni svako svetlo ne mora biti put iz tunela.

Dobra moja…

Sećaš li se mladosti? Kakva je tvoja bila? Pamtiš li ushićenja kojima si stremila ka svakom usponu na koji te je život vodio? Kako si verovala u zvezdane staze koje samo ka dobrom mogu da vode I kako nema te reke koju ne možeš pregaziti! Kako je svaka bol bila puka prolaznost koja samo podseća da ne možeš da letiš. I kako si znala da možeš, samo ako poželiš, I krila svoja da imaš.

Sećaš li se snova? Zaboravljeni po buđenju, odnekud se tokom dana jave samo da podsete na sve ono što želiš, sanjaš I čekaš. Pa te obuzme milina od osećanja koje samo iščekivanje lepog može da donese. Pa ti je I ružno lepo, a loš je čovek dobar u tvome oku punom samo lepotom. Pa sunce sija dok pada kiša I sneg dok veje I dok ponekad plačeš. Bez razloga, onako, jer ti je tako došlo…

I onda prođu godine. Odnesu sobom snove, a ti prestaneš da se raduješ onoj dugi posle tople letnje kiše, ljuta što ti je pokisla nova frizura I što ti se maskara sliva niz lice… I što nema nikog da te nasmeje, da ti kaže “dobro je”, da ti obeća kako će biti bolje i… kako se vreme promenilo I već sutra nema šta da te žiga u kolenu.

Ne znam da li si ikada iz podnožja gledala kako se diže magla nad brdima, gore visoko. Ustaneš u neko nedoba, tek počinje dan, a iznad svakog brdašca izdižu se oblaci posebnih boja, drugačije gustine. Zanemela od lepote, gledaš kako svanjava, tišina je samo tišina I ne remeti je ništa, osim ti sama ako preglasno dišeš. Zaboraviš da si u stvari pošla ka torbici s tabletama protiv glavobolje. Izlečio je pogled na nestvarnu lepotu pred tvojim očima za koju ti niko nije rekao da postoji. Koju čak ni najlepše razglednice ne beleže. Koju samo oko može  da pamti.

U stvari, znaš šta sam htela da ti kažem?
Ova lepota uvek se nekako stvori kada je bilo mutno vreme.




Prof. dr Staniša Stojiljković: Moramo da povratimo kontrolu nad svojim zdravljem

Za gospodina Stanišu Stojiljkovića sam saznala slušajući  njegova predavanja i gledajući njegova gostovanja na televizijama, gde je predstavljan kao profesor fakulteta u Leskovcu i član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti. I tek kada sam se malo više zainteresovala za proizvode njegove porodične firme  "SHENEMIL", shvatila sam da smo komšije (selo Gabrovac je skoro pa sastavni deo Niša), što nije osnovni ali je svakako bio važan faktor za odluku da ga zamolim za intervju za moj blog. A što se već posle prvog telefonskog poziva izrodilo u dogovor o seriji tekstova pod generalnim naslovom "zdrav život", koje ću objavljivati u skladu sa interesovanjem čitalaca bloga. 



Prof. dr Staniša Stojiljković je, inače, šef katedre za tehnološko inženjerstvo Tehnološkog fakulteta u Leskovcu.

Moja fruškogorska priča




Tamo gde sam ja rođena planina je "stanje trajno". I sastavni deo života od kada  otvoriš oči pa sve dok te, ako imaš sreće da ti i početak i kraj budu tu gde su te stvorili, ne (p)ostave tako da zauvek budeš okrenut nogama ka istoku, u iščekivanju, kažu, vaskrsnuća posle drugog dolaska Isusa Hrista.




Tamo gde sam ja rođena, želiš li da vidiš planinu, ne mora nikud da krećeš. Dovoljno je samo da otvoriš oči. I ona je pred tobom u onom obliku koji sam izabereš, dokon li si pa ti je stalo obronke planina i sve njene svetlosti i boje da biraš, ili pak u onom izdanju na koje te put, obaveze, let ptice koju pratiš ili vetar koji te je kovitlanjem privukao, odvedu.

Baba Grozda: Kuj te ljubi, mož te jutre pljune




Nikad u ovija život neje onak kako se čini da je, pa čak i nekada kad ti izgleda da je baš takoj. Ti sag misliš, baba je sigurno izapela čim ovak zbori, a ja ti oću reknem samo onoj što ćeš sas godine i sam da vidiš i da se uveriš da je baba dok ti je ovoj oratila imala jošte bistar mozak i da voj se pred oči jošte neje počelo zamućuje.

Ne dava ti svaki asli zatoj što ti oće dade, nego nekad i zatoj što još poviše oće da ti uzne i kad ti neki nešto uzne, kuj ga znaje kva ce koris od toj desi. Ne misli ti dobro svaki komu iz usta samo slatki reči teču, niti lošo onija koji ti oće kaže da rabotiš nešto kako ne veljaje. Kuj te ljubi, mož te jutre pljune, a onija koji te koril mož te zajutre pridrži kad vidi da će padneš.


Varkaj se od onija na koji su svi "srce", "dušo", "zlato", koji od drugoga sve najgoro vreve čim im okrenu leđa, koji baš briga što su nekomu ostali dužni, koji imaju zmijče u džep, na koji je cel svet kabat kad im njim krene na lošo. 

Beogradisanje

Da se razumemo: ne kukam  ič na beogradske kafanske cene, ali kao lojalni lokalpatriota (nadam se da ovo nije pleonazam) imam neizrecivu potrebu da svima iz prestonice objasnim kako bi trebalo da neizostavno, dođu li ne samo u Niš nego u svako mesto našeg tužnog i ojađenog juga,  posete ovdašnje kafiće, kafane, picerije, poslastičare i ostale objekte "društvene ishrane". I time uštede ne baš tako malo para, imajući u vidu činjenicu da ono, davno potvrđeno "što južnije, to tužnije", ima i svoju dopunu u "... sve jeftinije".


Budući da sam se toliko puta uverila u to da izjave ove vrste svako tumači na svoj način, ovde podvlačim činjenicu da pričam samo o kafanskim uslugama. Koje u prestonici jesu paprene u odnosu na naše nerazvijene krajeve. Lažu... zaobilaze istinu svi ostali koji vas uveravaju da je život kod nas, "dole",  jeftiniji... moja drugarica se zaprepastila kada sam je odvela na banjičku pijacu (nas u "Stepi" su slagali da će nam sagraditi pijacu, dok nismo pokupovali stanove), uverivši se sama da su tamo cene niže nego na niškim pijacama, a valjda i sami znate da se cene u marketima ne  dele na "beogradske", "niške" ili "surduličke".

I da, u Beogradu kupim dnevnu kartu za 290 dinara pa se od, recimo, 16 sati jednog dana do 16 sati drugog vozam bez prestanka ili kartu za jednu vožnju pa mogu da ulazim iz busa u bus sve dok ne stignem tamo kuda sam krenula,  a u Nišu za svaku relaciju kupuješ posebnu kartu. A druga moja drugarica, čija će adresa svakako biti beogradska čim ode u penziju, prilikom kupovine pozorišnih karata ponavlja: "Evo zašto ću da se preselim u Beograd. Dođem svakog prvog i  nakupujem karte s popustom za ceo mesec pa Bog da me vidi".

Jelena Dilber Simonović, gost bloger: Koraci bez tragova

Jelenče, tako je od milja zovem, mnogo dobro piše. I sve bolje i bolje. I red je da bude gost na mom blogu, pogotovo da time nazdravimo njenom novom poslu. Zaslužila ga je. Ne znam kolika će joj biti plata, ali znam da nikada neće biti plaćena onoliko koliko vredi. 



Ja sam ovaj tekst po drugi put pročitala sagledavajući i njegovu sociološku, pa i ekonomsku dimenziju. Slika naše svakodnevice, bliske prošlosti ujedno, ali i najava još manje obećavajuće budućnosti. Koliko sam srećna zbog nje i njenog posla, toliko sam tužna zbog ove slike kojom je fotografskom preciznošću oslikala Srbiju ovih godina, ove decenije.

Opklada za smeh

Ne, nije ovo tekst o smehu kao posledici dobrog vica, uspešne šale, radosti, ispunjenja velike želje, uživanja u divnim trenucima... Reč je o onom smehu koji duže nego na usnama i obrazima traje u nama i zvoni i mnogo vremena od kada ta spoljna manifestacija naše radosti utihne. Ono što je, jednom sam na TV čula od njih samih, na ciganskom definisano kao "cveta mi duša".


Mislim na onaj smeh, zarazan kao kada se beba u kolevci zaceni na glupiranje ponosnih mama, tata, baka, deka i ostale familije koja se otima za delić njene pažnje, zarad koje je u stanju ne samo da dubi na glavi, nego i da visi sa plafona ;)

Follow by Email