Verovatnoća da bi se makar dve osobe iz onog društva koje se prošle nedelje okupilo u beogradskoj Kafani Dušanovački cvet (dijagonalno od dušanovačke pošte, na samom uglu, bašta još ne radi) srele, upoznale, progovorile makar jednu reč, može se meriti promilima. A verovatnoća da će se dvadesetak srodnih duša naći u isto vreme na istom mestu, u sličnom raspoloženju i presrećne što će jedno lepo veče provesti zajedno, je ... da i ne govorimo.
Na rastanku - stale bi u ovaj kadar i ostale, ali su morale ranije da odu
Daću svojoj malenkosti na značaju isticanjem činjenice da naša okupljanja postaju već tradicionalna (i stoga mnogo zameram Milji , i pored svih njenih prethodnih zasluga, što ih takvima tek najavljuje ;) ), a ovoga puta im otkrivam i razlog svoje želje da ih vidim odjednom na istom mestu - moji beogradski dani su isuviše kratki za usaglašavanje i sve ostale prateće elemente dogovaranja oko pojedinačnih susreta.
Da ne bi Agneze, koja je u ime svih nas odabrala mesto okupljanja, ko zna u kom objektu bi se te večeri sve orilo od smeha i prštalo od pozitivne energije. Negde drugde bi kafanski gosti znatiželjno okretali glave u našem pravcu, pitajući se verovatno ko se to tako zdravo i iskreno smeje i šali u ova sumorna vremena kada je sresti nasmejano lice manje moguće nego da te udari vozilo dok prelaziš ulicu dok je na semaforu zeleno.
Na svu sreću, drage Slavica, Nale i Nada kao najvrednije su mi prekratile nervoznu šetnju ispred kafane, pred kojom su defilovi neki mladi, svečarski raspoloženi ljudi, pored automobila svadbarski ukrašenih - znak da je u istom objektu u toku u svadbeno veselje.
O eksploziji smeha, radosti, šala... o zagrljajima, nedoumice u pogledima na nailazak nekoga za koga nismo baš sigurni da je Suzana ili Slađana i širokim osmesima koji su pratili svako prepoznavanje i upoznavanje, neću vam pričati, u strahu da ostanem nedorečena. Samo znam da smo sve pitale - a kada ćemo se videti sledeći put.
Radovali smo Nedi, Jelenčetu, našoj vipovki i maskoti, Carici, našoj drugarici koja pravi neke jako lepe stvari ali neće da ima blog, dragoj Miroslavi, koja sjajno piše, Miličici, koja ima zlatne ruke, Aleksandri, koju ove večeri izgleda kamera nije htela pa se na fotografijama jedva vidi, jednoj Mileni koja nema ni Fb profil ni blog ali je sjajan drug, Olji, koja je večeras zagonetno blistala, našoj Suzani...
Za naše raspoloženje velikim delom zaslužno je izuzetno ljubazno i predusretljivo osoblje Dušanovog cveta - hvala ti, Agi, na preporuci. Ne samo da su bili zaista profesionalni, uslužni i dovoljno blizu kad god nam je bila potrebna neka usluga, nego su nam pripremili fantastičan meni kojim su, em reprezentovali ponudu restorana, em nas kupili kao goste za svako sledeće okupljanje (sem, onog, naravno, planiranog za Adu ili neku drugu prirodu, čim pukne lepo vreme). Em nas nisu previše otrošili, što za današnje vreme nije mala stvar.
Neću ništa da hvalim, jer ne znam šta bih pre - da li roštilj (a pred nama je bilo apsolutno sve iz njihove ponude), sosove i salate ili, pak, slatkiše. One palačinke od kojih, kako reče Milja, iskače katarakta već na prvi zalogaj ili one u šatou - posebna Agnezina preporuka, majstorski sufle ili voćnu tortu...
Za sve to imamo samo iskrenu preporuku, a mi već definišemo datum sledećeg druženja.
PS - Otkriću vam tajnu: Dušanovački cvet ima sjajnog kuvara, Radeta Vukojevića, čija je jedina mana u tome što ne želi da se o njemu govori. Uslikah ga na prevaru ;)
Na rastanku - stale bi u ovaj kadar i ostale, ali su morale ranije da odu
Da ne bi Agneze, koja je u ime svih nas odabrala mesto okupljanja, ko zna u kom objektu bi se te večeri sve orilo od smeha i prštalo od pozitivne energije. Negde drugde bi kafanski gosti znatiželjno okretali glave u našem pravcu, pitajući se verovatno ko se to tako zdravo i iskreno smeje i šali u ova sumorna vremena kada je sresti nasmejano lice manje moguće nego da te udari vozilo dok prelaziš ulicu dok je na semaforu zeleno.
Na svu sreću, drage Slavica, Nale i Nada kao najvrednije su mi prekratile nervoznu šetnju ispred kafane, pred kojom su defilovi neki mladi, svečarski raspoloženi ljudi, pored automobila svadbarski ukrašenih - znak da je u istom objektu u toku u svadbeno veselje.
O eksploziji smeha, radosti, šala... o zagrljajima, nedoumice u pogledima na nailazak nekoga za koga nismo baš sigurni da je Suzana ili Slađana i širokim osmesima koji su pratili svako prepoznavanje i upoznavanje, neću vam pričati, u strahu da ostanem nedorečena. Samo znam da smo sve pitale - a kada ćemo se videti sledeći put.
Radovali smo Nedi, Jelenčetu, našoj vipovki i maskoti, Carici, našoj drugarici koja pravi neke jako lepe stvari ali neće da ima blog, dragoj Miroslavi, koja sjajno piše, Miličici, koja ima zlatne ruke, Aleksandri, koju ove večeri izgleda kamera nije htela pa se na fotografijama jedva vidi, jednoj Mileni koja nema ni Fb profil ni blog ali je sjajan drug, Olji, koja je večeras zagonetno blistala, našoj Suzani...
Za naše raspoloženje velikim delom zaslužno je izuzetno ljubazno i predusretljivo osoblje Dušanovog cveta - hvala ti, Agi, na preporuci. Ne samo da su bili zaista profesionalni, uslužni i dovoljno blizu kad god nam je bila potrebna neka usluga, nego su nam pripremili fantastičan meni kojim su, em reprezentovali ponudu restorana, em nas kupili kao goste za svako sledeće okupljanje (sem, onog, naravno, planiranog za Adu ili neku drugu prirodu, čim pukne lepo vreme). Em nas nisu previše otrošili, što za današnje vreme nije mala stvar.
Neću ništa da hvalim, jer ne znam šta bih pre - da li roštilj (a pred nama je bilo apsolutno sve iz njihove ponude), sosove i salate ili, pak, slatkiše. One palačinke od kojih, kako reče Milja, iskače katarakta već na prvi zalogaj ili one u šatou - posebna Agnezina preporuka, majstorski sufle ili voćnu tortu...
Za sve to imamo samo iskrenu preporuku, a mi već definišemo datum sledećeg druženja.
PS - Otkriću vam tajnu: Dušanovački cvet ima sjajnog kuvara, Radeta Vukojevića, čija je jedina mana u tome što ne želi da se o njemu govori. Uslikah ga na prevaru ;)
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.