Sandra Gucijan, urednik u Politici i Novinar: Volim da volim

- Novinarstvo je moj život, nikada ne bih mogla sebe da zamislim u drugoj
profesiji
 – Upoznala Jovanku Broz, radila intervju sa princezom Katarinom
Karađorđević, otkrivala tajne univerzuma u CERN-u, bila u dvorani u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada, izveštavala sa mesta pada kula bliznakinja u Njujorku 11. septembra…

Ima li šta lepše od toga da intervjuišete novinara pa vam on "odradi" apsolutno čitav posao i vaše je da samo  iskopirate tekst i postavite fotografije? E, to se meni desilo u ovom poslu... ne, zadovoljstvu predstavljanja jedne uistinu posebne osobe koju odlično znaju ne samo čitaoci Politike, već i svi koji žele da se adekvatno informišu o temi "obrazovanje", za koju je do skora u svom listu bila zadužena.




I da ne bude zabune: ovaj intervju s pravopisnom greškom u naslovu (Novinar!) a i nesavršenostima u tehničkom sređivanju (zahvaljujući ćudima Blogspota)  je planiran daleko pre nego što ću je zamoliti za to, dogovoren  mnogo pre poslednje prozivke lista u kojem radi i bio bi objavljen baš u to vreme, da se nije desila čitava ta gungula. Sandri Gucijan je svakako mesto, i to posebno, u plejadi izuzetnih ljudi sa kojima sam uradila intervjue na svojim blogovima.

Sebe opisuje ovako:

Novinar, vodolija, tetka… Volim da pomažem, da se glasno smejem, očarava me
svaki put pogled na Dunav sa Pančevačkog mosta kada se vraćam iz Zrenjanina,
volim more, vino i čokoladu, da brojim pečate u pasošu, obožavam impresioniste
koje “jurim” po muzejima u svakoj zemlji u koju odem, u stanju sam da satima
stojim ispred Moneove „Devojke sa suncobranom” koju obilazim svake godine u
pariskom Orseju…



Knjige su rasute po čitavom stanu jer je biblioteka odavno
prebukirana. Bez muzike ne mogu da živim, radio je non stop uključen, čak i kada nisam u stanu. Uz Mito bekrijo i makedonske pesme se penjem na astal u kafani, kada sam tužna slušam Laru Fabian, Balaševića ili meditiram… 



Obožavam nespojivo, poput hevi metala i klasične muzike ili ravnice i planina. Ne volim nasilje i nepravdu i više ne gledam filmove sa tužnim krajem…
Stan već osam godina delim sa dve mačke – Prgavom i Jelenom. Prgava je
odgovorna za sve što se razbije u kući i voli da se svađa, a Jelena je potpuno gluva i slepa na jedno oko, pa je zovem “moje dete sa posebnim potrebama”.



Drugari je zovu Jeka Bouvi, jer ima jedno oko plavo, a drugo zeleno i potpuno je bela. Ne bih mogla da živim bez mojih prijatelja, posebno tima za čuvanje Prge i Jeke dok skitam po svetu.

Slučajno sam rođena u Pančevu, prohodala sam u Samošu, malom selu mojih roditelja u blizini Kovačice, odrasla u Zrenjaninu. U Beogradu sam od 1990. godine, od kako sam došla na studije. Volim fotografiju, a najdraži mi je bol od plikova koje redovno dobijam od hodanja po gradu u kojem sam prvi put. Svake nedelje idem u grad poznat po pesmi “Četir konja debela”, u kojem su dve najvažnije osobe u mom životu - sestra Jasmina i njena ćerka Nađa. Volim da lutam ulicama Venecije, da sedim na najstarijem drvenom mostu u Parizu, a Niš će zauvek imati posebno mesto u mom srcu. Iako sam obišla pola zemaljske kugle, Beograd je grad kojem se uvek vraćam.


ŠTA SU NOVINE, ŠTA JE NOVINARSTVO I KO JE NOVINAR


Budući da radiš u jednom od retkih domaćih listova koji opravdano nosi naziv „novine“, dakle ima i istoriju i ime i status, najpre bih te pitala: šta bi danas novine trebalo da ispune pa da to uistinu i budu.

Nažalost, vrlo rano sam se odrekla snova o nezavisnom novinarstvu. Uvek je bilo i biće onih koji kroje uređivačku politiku, bilo  da su u pitanju vlasnici novina (privatnici, firme, država), glavni urednik ili urednici (svako ima svoja uverenja i svoje prijatelje i neprijatelje). Za moje 23 godine rada u Politici ne mogu ni da
izbrojim koliko sam urednika promenila, a sa njima se menjala i koncepcija lista… Jako je teško naći balans između svega toga, a pritom ostati u miru sa samim sobom. Meni je najvažniji kriterijum o poslu koji sam uradila tog dana – da li uveče mirno legnem da spavam ili ne.
Ono po čemu se Politika razlikuje od drugih novina i zbog čega je bila i ostaće stub novinarstva (a ne zaboravimo da je osnovana daleke 1904. godine) jeste da neguje analitičke tekstove i sektorsko novinarstvo. Da pojasnim – to znači da imate kolege koji su specijalizovani za određenu oblast, poput zdravstva, vojske,
policije… dakle, sektor prate dugi niz godina i razumeju se u ono o čemu pišu. Ja mogu u pola noći da pobrojim reforme, ministre i izmene zakona u oblasti
obrazovanja  od 1994. godine i nema sagovornika koji “može da me prevesla žednu preko vode”. Nemam pardona ni prema jednom ministru, jer oni prolaze, a ja ostajem.
Ovakav način pisanja neguju samo još Večernje novosti. U ostalim, ne želim ni da upotrebim odrednicu novine, kolege su svaštari, univerzalne (sve)(ne)znalice, uglavnom daju samo gole informacije ili jednu stranu, bez ukrštanja stavova, podsećanja na problem koji godinama prate određeni događaj, a urednici jednu osobu ujutro bace na pijacu, u podne su na konferenciji za novinare nekog ministra u vladi, a popodne pišu o nuklearnim objektima. Zato imate toliko grešaka, demantija, ispravki, jer često ni kolege ne razumeju o čemu pišu i zato čitaocima daju pogrešnu informaciju. To nije novinarstvo.
Kriterijumi kojima se rukovodim, jesu da se uvek poštuje pravilo druge strane
(dakle da čuješ i šta suprotstavljeni sagovornici ili institucije imaju da kažu) i da se informacija proveri iz više izvora… I na kraju, da kada pišeš neki tekst, ne pišeš da bi nekoga povredio ili oštetio, već da bi nekome pomogao, ako nikako drugačije, ono barem da jasnije vidi i razume neke pojave u društvu.

Ti si školovan novinar, najpre kada je o samoj diplomi reč. Koliko Fakultet političkih nauka osposobi nekoga ko već dobro piše da se izdvaja u moru onih koji se bave novinarstvom i šta misliš, da li bi bila jednako dobar novinar da si završila i neki drugi fakultet?

Da krenemo obrnutim redom: diploma ne čini novinara, kao što ne čini ni čoveka. Imam sjajne kolege koji su završili samo srednju školu ili pak ekonomski, filološki fakultet, ali i one o kojima mislim da su zalutali u novinarstvo iako imaju visoko obrazovanje ili su završili FPN. Za novinara si rođen ili nisi, a fakultet (bilo koji) može samo da ti pomogne da dobiješ šire obrazovanje, da se nadogradiš kao ličnost. I danas imam običaj da koristim neke latinske poslovice, iako mi u školi nikada nije bilo jasno zašto moramo da učimo “mrtav jezik”.

Novinarstvom danas svako može da se bavi, zato je naša profesija toliko
degradirana. Većina klinaca misli da je dovoljno da se pojave na televiziji pa su
odmah “novinari”, tako se predstavljaju čak i kada su voditelji neke emisije ili
prezenteri vesti (što nije isto). Ovim nazivom se kite i oni koji pišu blogove ili
imaju svoj sajt, a da ni „n” od novinarske škole nisu prošli. Ono što je loše u
odnosu na period od recimo, pre 30 godina, jeste što danas imate studije
novinarstva bukvalno na svakom koraku, na svim državnim i privatnim
univerzitetima, a mnogi su vrlo sumnjive reputacije i sa lošim profesorskim
kadrom. Kada sam upisivala Fakultet političkih nauka u Beogradu, to je bio jedini fakultet u čitavoj Srbiji koji je školovao novinare, a na smer je primano samo 20 studenata. Zamislite tu konkurenciju!
Drugi problem je nastao kada sam krenula na studije i shvatila da neću naučiti ništa od onoga što sam očekivala: prakse nije bilo, prvi tekst sam napisala tek na trećoj godini, a do tada smo čitali tomove i tomove knjiga iz politikologije, psihologije, prava, čak i Marksov Kapital! Prava škola je bila kada sam došla u Politiku i kada mi je tadašnja urednica, koja je takođe završila novinarstvo na FPN, rekla (na moje zaprepašćenje): „A sad zaboravi sve što si o novinarstvu učila na fakultetu”. Život je bio van tih knjižurina, ali se ne kajem ni zbog jednog ispita, jer sam stekla zaista široko obrazovanje koje mi je samo pomagalo u narednim godinama. Novinarstvo sam naučila na terenu i to je jedini pravi način.

Gde si počela radni vek, da li je to bilo ono što si i želela ili si jednostavno samo ganjala posao? Koliko je bilo teško skrenuti pažnju na sebe i dobiti poziciju za koju si smatrala da je zaslužuješ?

Jako je teško, mada moja priča nije tipična, mogu da kažem da jesam izuzetak. I
tada se i sada teško ulazi u ozbiljne medije, a prokletstvo naše profesije jeste što
prvo moraš da budeš honorarac, što se meri godinama, nekada i decenijama. I taj
staž se naravno ne računa, da ne govorim o malim honorarima. Da bi to izdržao,
moraš da imaš i drugi posao za šta se nema vremena u dnevnom novinarstvu ili
podršku porodice. I sačekaš da konačno budeš primljen za stalno. U novinarstvu
nema velikih para, to je jedna od najvećih predrasuda u javnosti (osim ukoliko nisi glavni urednik ili neka od velikih, uglavnom televizijskih zvezda, a oni se mogu prebrojati na prste obe ruke), tako da zaista u ovoj profesiji opstaju samo oni koji ovaj posao zaista vole, imaju novinarski nerv i strpljenja da sačekaju “svojih pet minuta”. Zaposlenja preko veze je uvek bilo i biće, ne govorim o takvim slučajevima, ali ovo je priča većine onih koji jedu novinarski hleb.
Što se mene tiče, oduvek sam znala da ću biti novinar, nisam kao ostala deca
maštala da budem čas pevačica, čas balerina, čas medicinska sestra… Bila sam
jedna od retkih u mojoj generaciji koja je tačno znala šta želi: još se prepričava moj pismeni sastav iz osnovne škole “kad porastem biću…” u kojem sam napisala “da ću biti novinar, raditi u Politici u Beogradu i voziti crveni kabriolet”. Krivo mi je samo što nisam napisala tada i marku automobila, jer sam završila sa crvenom jugo kabrioletom koji prokišnjava i stalno se kvari. Dakle, ako nešto želiš, čitav univerzum će da se zaveri da ti to i ostvari. Ali, pazi šta tačno poželiš.

Završila sam Zrenjaninsku gimnaziju, u diplomi je pisalo “organizator kulturnih
aktivnosti” - mi smo bili poslednja generacija “šuvarice” (išli smo u deveti i 10.
razred, a onda se opredeljivali u trećoj godini za stručnu školu). Jedva sam
dočekala da se oslobodim prirodnih nauka, jer su srpski jezik i književnost bili moj život. Vrlo rano sam počela da čitam, bukvalno gutala sve – od ljubavnih romana i stripova do knjiga koje tada nisam ni mogla da razumem (poput Hesea ili Dostojevskog), pisala lektiru čitavoj ulici i odeljenju…
Kada je došlo vreme upisa na fakultet, u maju sam saznala da se na prijemom
polaže uz pismeni sastav na zadatu temu i “Ustav i pravo građana” i jedan predmet koji su imala samo deca iz Beograda, jer je samo u tamošnjim gimnazijama postojao novinarski smer – “Sredstva javnog informisanja”. Bolela je ta nepravda, ali sam se zainatila i za mesec dana spremila ono što su Beograđani učili dve godine. Na kraju je na spisku od nas 20 primljenih, bilo najmanje dece iz Beograda. Oni su preimućstva rodnog grada olako shvatili, a mi ostali smo morali da “grizemo” i uspeli smo u tome.

KUĆA U KOJOJ SE ČITAJU NOVOSTI

Da li si radila negde pre Politike i kako su izgledali počeci u najstarijoj
medijskoj kući na Balkanu?

Tokom studija sam volontirala za list “Student”, radila na Radio Jugoslaviji i uvek se čudila kako mi preko radija glas drugačije zvuči. I čekala svoj trenutak da uđem u Politiku. Na trećoj godini smo dobili eksperimentalni predmet “novinarstvo u štampi”, tada sam napisala prvi tekst na fakultetu, a predavač nam je bila urednica Političke rubrike iz Politike, Verica Rupar. Na prvom času nam je rekla da će troje najboljih dovesti na praksu u Politiku i na kraju je izgovorila moje ime, uz ime moje kume i mog najboljeg druga. To je bila moja ulazna karta u najstariji dnevni list na Balkanu. Počeli smo da volontiramo, paralelno studirali, noću učili u čitaonici u studentskom domu… sve je to bilo jako teško uskladiti, ali borili smo se, jer smo znali da je to šansa koja se pruža jednom u životu. Posle samo dve godine sam primljena “za stalno”, kuma je tada napustila Politiku i otišla u poslovne vode, a drug je posle nekoliko godina dobio otkaz. Danas mogu da kažem da sam zaista bila “izabrana”, jedina iz čitave generacije, koja je u međuvremenu narasla na 60 studenata sa početnih 20, jer je bio veliki priliv izbeglica tokom ratnih godina. Diplomirala sam u roku, iako je to značilo da učim noću, a danju uklapam predavanja i posao u Politici. Zato i dan danas bole priče kojih se nikada neću otarasiti o tome “kako sam primljena preko veze”, jer niko nije mogao da veruje da je moguće ući u Politiku i tako se brzo zaposliti samo zahvaljujući svom radu, znanju i ogromnoj ljubavi koju sam osećala prema novinarstvu i Politici. Za to je “kriv” i moj deda, uz kojeg sam odrasla i gledala ga kako svaki dan čita “Politiku” sa naočarima na nosu, ozbiljnog izraza lica. Otac nije želeo da se bavim novinarstvom, u mojoj kući se oduvek čitale Novosti, Nin i Ilustrovana politika i mislio je da se neću ni upisati, a kamoli završiti fakultet, tako da je za mene ovo bila borba da dokažem i njemu da to mogu. Prošli smo kroz brojne svađe kada sam počela da radim u Politici, jer je naša porodica bila opoziciona (što je u ono vreme bilo ravno jeresi), bila sam jedan od predvodnika prvih studentskih demonstracija na koje su svi zaboravili daleke 1991. godine, a moji “sektori” su bili da pratim vladajuću stanku i kasnije skupštinu i predsedničke izbore. Teško je bilo sve to pomiriti i uvek sam osećala da sam razočarala oca, koji je za mene smislio plan da se odselim kod rodbine u Australiju jer sam dobro govorila engleski. Tek nakon njegove prerane smrti, dok smo sklanjale njegove stvari, pronašla sam fasciklu u kojoj je držao moje isečene tekstove. Tada sam shvatila koliko je zapravo bio ponosan, iako mi to nikada nije rekao.

KAD KAŽEM NOVINE, MISLIM NA POLITIKU I VEČERNJE NOVOSTI


Koje su prednosti rada u istinskim novinama, u velikoj i cenjenoj redakciji, za nekoga ko namerava da postane novinar?

Kada to kažete, mogu da pomislim jedino na Politiku i Večernje novosti. U drugim, privatnim, manjim novinama, kolege su osuđene da rade bukvalno sve i svašta, u večitom strahu za egzistenciju, jer se novine gase svaki dan. Tokom ovih godina videla sam da sagovornici jasno prave razliku između novinara u zavisnosti iz koje kuće dolaze, a to što sam novinar Politike mi je bukvalno otvaralo sva vrata. Na meni je da posle zadržim kontakt sa sagovornicima i dobru reputaciju.

Dugo si pratila obrazovanje i svakako si kompetentna za ocenu našeg
obrazovnog sistema. Da ti neko ponudi fotelju ministra obrazovanja, da li bi je prihvatila i koje  prve tri promene  bi učinila?

Odbila bih je, bez razmišljanja, mala je plata, mnogo nerviranja, a moraš da praviš velike kompromise, na šta nisam spremna. Hipotetički govoreći, kada bih se našla u fotelji ministra prosvete, prvo bih se izborila da budžet prosvete bude veći, jer je to srž problema – bez para nema promena. Dakle, sa većim budžetom, prvo bih podigla plate nastavnicima (sredila platne razrede od vrtića do univerziteta). Drugi korak bi bio veliko spremanje nastavnih programa – đačka torba u proseku teži 15 kg, uči se mnogo nepotrebnih ili prevaziđenih stvari, smanjila bih fond časova i dala veći značaj jezicima i informatici, jer to je budućnost. Treći korak bi bilo opremanje škola i fakulteta, a nakon toga zavođenje reda u sektoru privatnog obrazovanja i posebno među visokim školama. Imamo primer Singapura koji je pre 50 godina bio na istom nivou kao i Srbija, krenuo sa ogromnim ulaganjem u  obrazovanje i nauku i danas spada u red “privrednih čuda”, a njihovi đaci su najbolji na svim međunarodnim testiranjima.

Osim uspeha i pohvala, mora da si doživljavala i kritike, osporavanja i padove. Kako primaš jedne, a kako druge? Koji je tvoj najveći uspeh?

Dobitnik sam brojnih nagrada, imam zid sa uramljenim diplomama, a najdraže su
mi “novinar godine u obrazovanju 1999. godine”, kao i zahvalnice Filološkog
fakulteta (prošle godine) i Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i
umetnosti (2017.) za doprinos u širenju kulture, tradicije i srpskog jezika. Za
razliku od televizijskog, štampano novinarstvo je anonimno i tim pre više znači
kada tvoje ime i prezime prepoznaju i izgovaraju ga sa poštovanjem… Bilo je čak i smešnih situacija, kada se o meni pričalo na jednom rođendanu na kojem su bili uglavnom profesori i naučnici. U jednom momentu je profesorka sa Filozofskog rekla “Sandra Gucijan je jedini novinar koji prati nauku kako treba, ali ima nekih tema koje ne obrađuje dobro”. Oni koji su me poznavali su počeli da se smeju, jer nisam htela da otkrivam identitet dok sve ne čujem i na kraju sam joj rekla “Evo Vam prilike da Sandri Gucijan lično kažete šta treba da promeni u pisanju”. Trebalo joj nekoliko trenutaka da shvati i onda je nastala prava salva smeha. Danas mi je dragocena sagovornica.

Zahvaljujući reputaciji koju sam stekla, mnogo sam putovala po svetu, videla i pisala o mnogim stvarima o kojima ne bih mogla da nisam novinar (od Amerike i Rusije, prokrstarila Evropu, pa do Indonezije) i zahvalna sam na tome. U najveće
uspehe ubrajam kada uspem nekome da pomognem: posle mojih tekstova javili su se dobrotvori iz inostranstva koji su popravili seosku školu na strani Zlatibora koja nije turistička i do koje đaci pešaci prelaze i po 15 kilometara po snegu, a dočekuju ih hladne učionice sa razbijenim prozorima i propalim krovom. Na jednom skupu u Mađarskoj otkrila sam da Srbija ima najbolju nastavnicu na svetu po oceni Majkrosofta: reč je o Ani Živković iz Osnovne škole „Čegar” u Nišu, koja je unela tehnološke inovacije u nastavu engleskog jezika i đacima omogućila da im predavanja drže zaposleni u NASI, čak su pričali i sa ćerkom Žaka Kustoa koja je u tom trenutku radila na podmornici jedno od svojih istraživanja. Nakon toga nije bilo medija koji Anu nije pozvao u goste. Za Anu je znao svet, ali ne i Srbija. Saznala je za nju preko “Politike”.





Znam da posebno mesto u tvom novinarskom notesu zauzimaju još neke
interesantne priče…

Upoznala sam Jovanku Broz u njenoj kući na Dedinju, kada su joj posle više
decenija konačno uručeni lična karta i pasoš. Bila sam jedini novinar tamo. Jovanka je bila prava dama, srdačna i neposredna, čak je i privukla moju stolicu da joj sednem bliže. Uradila sam i intervju sa princezom Katarinom Karađorđević, koja me isto oduševila. Počele smo intervju na srpskom, ali onda prešle na engleski jezik, uz njenu šaljivu opasku “da ni Tito nije znao srpski”, što sam posle iskoristila i u tekstu. Princeza mi je omogućila nakon intervjua, da tako nazovem, turističku turu po dvoru, tokom koje me je najviše očarala soba šapata. Reč je o prostoriji u podzemlju dvora, koja je korišćena za poverljive razgovore, jer je zbog šuma vode iz fontane prisluškivanje bilo praktično nemoguće u ono vreme.




Moj prvi najveći novinarski uspeh, bio je što sam bila jedan od 11 mladih novinara sa prostora bivše SFRJ, koji su 2001. učestvovali u dvomesečnom usavršavanju u SAD, u okviru programa američke vlade. Domaćini su nam bili Bostonski univerzitet i Harvard, videla sam kako rade novinari Boston globa i objavila jedan tekst o napadu 11. septembra u tamošnjim novinama, pošto smo u Ameriku otišli samo dve nedelje nakon terorističkih napada.



Za Politiku sam uradila i ekskluzivnu reportažu iz Njujorka, sa mesta napada, jer se čak i dve nedelje nakon rušenja kula, u okolnim ulicama osećao smrad, a sve je bilo posuto pepelom. Stravičan prizor koji nikada neću zaboraviti i koji je bio jači utisak čak i od samog Harvarda, o kojem sam svojevremeno maštala kao mestu na kojem ću biti na poslediplomskim studijama.
Među zanimljivim putovanjima je i naučna konferencija u Stokholmu, gde smo bili gosti gradonačelnika i imali prilike da obiđemo čuvenu salu u kojoj se dodeljuju Nobelove nagrade. Velikim uspehom smatram i što sam među retkim novinarima u Srbiji koji su ušli u CERN, Evropski centar za nuklearna istraživanja, mesto na kojem se nalaze najveći umovi sveta, na granici Švajcarske i Francuske. 



Pošto u CERN-u radi i ekipa naših naučnika, dobili smo priliku da siđemo 100 metara ispod zemlje i nakon rigoroznih mera obezbeđenja vidimo tunel u kojem je smešten LHC (Veli sudarač hadrona, prečnika 27 kilometara). Ovde se otkrivaju tajne univerzuma, velikog praska, božije čestice, crne rupe… Kako smo čuli, većina naučnika koji rade na površini, nikada nisu išli ispod zemlje, sve prate putem kompjutera u nadzemnom delu kompleksa.
Dva najčudesnija putovanja bila su obilazak Indonezije, odnosno ostrva Java i Bali, kao i parada povodom 9. maja u Moskvi. U prvom slučaju me fascinirala kultura o kojoj ne znamo gotovo ništa, a koja se nalazi na kraju sveta (dalja je samo Australija) i jako siromašan narod koji svakoga dočekuje sa osmehom i
neverovatnim mirom na licu, kao da nema ni jedne brige na svetu. A u Rusiji je sve izgrađeno da bi impersioniralo. Mnogo sam putovala, ali lepota Moskve i posebno brojnih crkava zaista oduzima dah i to bukvalno.

A najveći peh?

Definitivno nešto što sebi ne mogu da oprostim, a moderna tehnologija mi ne
dozvoljava ni da zaboravim, jer može da se nadje na Guglu čim se ukuca moje ime i prezime. Možda će ta „matematička sramota ” delovati kao sitnica, ali svaki put kada nekome stanem na žulj svojim pisanjem, izvuče taj tekst kao dokaz o tome koliko ne treba verovati osobi koja piše „jer ne zna čak ni tablicu množenja”.
Bilo je vreme jednog od brojnih štrajkova nastavnika koji su tražili veće plate i ja sam uradila intervju sa predsednikom jednog od četiri sindikata koji su bili u štrajku. Postavljala sam pitanja koja bi postavio svaki roditelj koji je tih dana bio ogorčen što mu deca ne idu u školu, a zbog čega sam dobijala mnogo besnih pisama. Pitanje je otprilike glasilo „da li je fer da nastavnici trže povećanje plata, kada rade samo nekoliko časova nedeljno, pri tom imaju tri meseca letnjeg, pa zimskog i prolećnog raspusta, putuju sa decom i zarađuju na ekskurzijama i rekreativnoj nastavi i sl”. I onda sam izračunala kako je njihova dnevnica veća i od dnevnice predsednika države i pogrešila: pet puta pet je u mojoj računici bilo 20. Grešku nije primetio ni sagovornik, koji je profesor univerziteta, niti moj urednik, čak ni lektori i tako je objavljeno. Drugim medijima se praštaju najveće greške, čak i namerno konstruisani tekstovi, ali Politici ne. Čitaoci zovu čak i kada izostavimo zarez, jer se iz Politike učila prva slova. Lavina koja je usledila od strane nastavnika se može sažeti u jednoj rečenici: kako sam završila osnovnu školu kada ne znam tablicu množenja i da li su svi novinari Politike tako (ne)obrazovani. Ništa nije vredelo ni desetak prethodnih tekstova u kojima sam podržala zahteve prosvetnih radnika, ovaj jedan, u kojem sam pokušala da predstavim i drugu stranu (besne roditelje), pao je u vodu jer sam pogrešno pomnožila u brzini dnevnog novinarstva.
Da samo pojasnim razliku – kada pišete za nedeljnik ili mesečnik, imate vremena da se dobro pripremite, ispravite greške i sl., jer pišete nekoliko dana, a prokletstvo dnevnog novinarstva je što tekst morate da uradite za samo nekoliko sati. Imamo običaj da kažemo da u toku dana imamo po nekoliko infarkta, ali to je ono što sam izabrala i koliko god to čudno delovalo, taj stres jeste motivišući faktor. Problem je da šta god napišete, nezadovoljnih će uvek biti, uvek će neko videti zaveru ili da je tekst naručen od strane ne znam koga i to je nešto sa čim sam morala da naučim da živim i da pokušam da ne dozvolim da kritike ili tužbe utiču na moj život i posao, iako me svaka greška (koja je uvek slučajna i bez ikakve zle namere) i dan danas jako boli.

CEH PROFESOROVE SRAMOTE

Da li si nekada bila u situaciji da napišeš tekst iza kojeg ne stojiš?

Ne, zahvaljujući tome što sam ekspert u svom sektoru i uvek mogu argumentovano da obrazložim zašto urednička ideja nije dobra. Bilo je toga u početku, kada sam se tek kalila u novinarskoj vatri, ali na drugi način. Ono što čitaoci ne znaju, a to razumeju samo oni koji se bave novinarstvom, jeste da postoji nekoliko žanrova: vest, izveštaj, članak (rubrika), komentar, reportaža… Problem je što čitaoci najčešće misle da sve što se napiše jeste lični stav novinara, a to nije uvek tako. Na primer, ukoliko odem na konferenciju za novinare Socijalističke partije Srbije, Demokratske ili Srpske radikalne stranke, ja ću preneti sve što je tamo rečeno, to se naziva vest ili izveštaj i to je dakle samo prenošenje događaja, citiranje govornika, to ne znači da su to moji lični stavovi ili stavovi lista. Sasvim je drugo komentar ili uvodnik – kada novinar izražava svoje mišljenje o određenom događaju ili pojavi i tada se objavljuje i slika novinara koji je napisao tekst. E tada ste samo vi odgovorni za napisano.

Zbog tog nerazumevanja žanrova u javnosti, imala sam dve teške situacije posle 5. oktobra 2000. godine, kada sam označena kao  portparol  nekadašnje Jugoslovenske levice (u smislu zaposlenja i partijske knjižice), iako sam ja samo izveštavala sa njihovih konferencija.U drugom slučaju, Sud časti Beogradskog univerziteta je osudio izvesnog profesora Medicinskog fakulteta jer je plagirao svoj udžbenik i to je objavljeno javno, na sednici u Rektoratu, sa svim dokazima, a kojoj je prisustvovalo mnogo novinara i svi smo to preneli. Profesor je tužio samo mene, tj Politiku, za povredu časti i ugleda, iako sam samo prenela izveštaj i sud, koji je takođe pokazao elementarno nepoznavanje ove materije, presudio je u njegovu korist i odredio odštetu od 200.000 dinara. Dakle, umesto sramote profesora (koji je inače bio član JUL-a), ceh je platio novinar koji je izvestio o njegovom nečasnom delovanju na fakultetu, što su znali i svi student i njegove kolege.

NAJMLAĐI UREDNIK U ISTORIJI POLITKE

Nisi odmah prihvatila ponudu da budeš urednik vikend izdanja Politike, ali
kada si to učinila, stiče se utisak da si se maksimalno posvetila novom izazovu. Kao neko ko je već jeo i novinarski i urednički hleb, možeš li objasniti u čemu su čari  jednog i drugog?

Izuzetak sam i kada je u pitanju napredovanje u karijeri, dakle ovo nije klasična
priča o ambiciji, jer je nekako uvek bilo skopčano sa tragičnim događajima u
porodici. To je bio i ostao moj način da se borim sa onim što život nosi, a da pritom dam sve od sebe da list koji volim bude bolji i kvalitetniji.
Posle rane smrti oca sa čijom bolešću sam se borila do poslednjeg daha, postavljena sam za zamenika urednika rubrike Društvo i to radila nekoliko godina, ali i istovremeno pisala. Za mene je to bio način da odbolujem neodbolovano, a istovremeno i veliko priznanje za moj dotadašnji rad. U tom trenutku to je bio presedan, jer sam bila mlada i žensko, a Politika je veoma konzervativna u nekim stvarima. Još tada sam videla koliko su to različiti poslovi, a meni je bilo važno i da pišem. Krajem 2008. godine sam operisana od raka i prihvatila da budem urednik Društva, misleći – hajde da ispunim i tu želju za kraj. Međutim, posle godinu dan sam podnela ostavku – zadovoljila sam ambiciju, postala najmlađi urednik u istoriji Politike, videla kako to izgleda i digla ruke. Bolest zna da promeni prioritete u životu, a moji su bili okrenuti naglavačke. Zdravlje i porodica su došli na prvo mesto, a posao na poslednje. Narednih godina sam odbijala uredničke ponude, koje su stizale neprekidno od strane glavnih urednika, molile su me i kolege koje su smatrale da sam rođena za urednika, jer je na toj poziciji najvažniji odnos sa ljudima, a posle sve ostalo. 

Ja sam, međutim, uživala u pisanju, objavljivala divne reportaže o malim – velikim ljudima (jedinoj splavarki na Drini, pokušaju da se napravi crna ruža u Lipolistu, pričala sa profesorima, talentovanim đacima…) i živela po onoj “ ne možete uvek činiti velike stvari, samo male, sa ogromnom ljubavlju“. Sestrina bolest koja je usledila godinu dana posle moje me neprekidno podsećala na to  šta je najvažnije u životu. Obe smo se izvukle, ali je važna životna lekcija naučena. Tako sam barem tada mislila.

Prošle godine je i majka obolela od raka pluća i to je već bilo previše da izdrži bilo koje ljudsko biće. Ponela sam i četvrtu tonu na leđima, svaki čas odlazila u
Zrenjanin i to je u jednom trenutku postalo nemoguća misija ( samo bez Toma
Kruza u glavnoj ulozi): uklopiti i brigu o porodici udaljenoj 80 km i svakodnevne
obaveze na poslu. U međuvremenu  je stigla ponuda koja se ne odbija – urednik vikend izdanja. To je značilo tokom nedelje slobodno vreme za odlazak kod majke koja je bila na hemioterapiji, veća plata za preskupo lečenje, a sa profesionalne strane najveći izazov u mojoj karijeri. Da pojasnim – urednik vikend izdanja znači da uređujete Politiku subotom i nedeljom, dakle novine od nedelje i ponedeljka. Ono što radi 15 urednika svaki dan tokom sedmice i ekipa novinara i lektora, ja radim sama dva dana, uz pomoć zamenice Danijele Vukosavljević koja je moja desna i lektorke Ljilje Lazić koja je moja leva ruka. Da ne zaboravim i mladog, talentovanog novinara, Dimitrija Bukvića.



 Mala ekipa, ali odabrana. Mnogo se smejemo, slušamo muziku, pomažemo jedni drugima, predlažemo stvari koje je potrebno drugačije uraditi, napisati, prelomiti… Uletela sam na novo mesto puna energije, ideja, za kratko vreme su se promene videle, kolege su počele da se utrkuju da pišu i fotografišu za vikend, dobijam pohvale čitalaca, imam podršku vrha kuće. To mi je najbolji znak da dobro radim ovaj posao.

Ako nije poslovna tajna – koji su tvoji osnovni ciljevi kada si se ponovo
prihvatila urednikovanja, koje si već ostvarila, a koji su dugoročnog
karaktera?

Moja osnovna ideja je da, a mislim da se to već i vidi, Politika vikendom bude
drugačija. To znači više reportaža, više pozitivnih priča o (ne)običnim ljudima, sa
posebnim naglaskom na zaboravljene srpske korene. Već smo objavili seriju
tekstova o srpskim kulturnim spomenicima koji su pod zaštitom Uneska i
klasifikovani kao dobro od značaja za čovečanstvo, a u toku je serija tekstova o
nacionalnim parkovima Srbije. Imali smo i serijal o Nemanjićima, trudimo se da se ne zaboravi istorija i sve ono vredno što smo imali i imamo, na šta smo ponosni. Dajem više prostora tekstovima dopisnika iz drugih gradova, jer Srbija nije samo Beograd. Izbegavam da na naslovne straname nedeljom i ponedeljkom stavljam političare i političke teme, neka se ljudi malo odmore čitajući nešto drugo, dovoljno ih mediji bombarduju politikom tokom sedmice. Dugoročni cilj – povećati tiraž, naravno.

Iz tvojih tekstova, ako smem da primetim, zrači neka posebna energija koja je vidljiva i u osmehu koji širiš oko sebe, u neposrednom kontaktu i na tvom FB profilu. Šta i ko te raduje, ko i šta izaziva smeh na tvom licu, a šta te najviše ražalosti?

Trudim se da uvek imam osmeh na licu, bez obzira na lične probleme. Volim da se smejem glasno, veoma glasno, a povod može da bude bilo šta – od lepe pesme, nekog ljubaznog gesta, do grmljavine ili mojih mačaka. Kažu da imam zarazan smeh i da širim pozitivnu energiju, ništa lepše od toga kada ovako nešto izgovore čak i nepoznati ljudi. I trudim se da sam uvek ljubazna, jer nikada ne znaš ko kakvu bitku bije, a da ne govori o tome. Volim druženja, imam veliki krug prijatelja, oni predstavljaju posebnu vrednost i oslonac u životu. Vrlo sam iskrena, volim da pohvalim i udelim kompliment, ali nemam dlake na jeziku i kad je potrebno reći nešto drugo. Najveća radost mog života je moja sestričina Nađa, koja je sad u ludim godinama… Sa njom se najviše smejem, ona je moje dete koje nikada neću imati i uvek govorim da iako mi nije iz stomaka “ispala”, jeste iz srca.




Šta me žalosti? Bolest, nepravda, osećaj bespomoćnosti, zlo na koje su ljudi
spremni da izgovore ili urade…

Može li čovek u današnje vreme da bude, ako ne srećan, ono bar zadovoljan
svojim životom. Može li da uživa u sopstvenom duševnom miru i nekom
relativnom blagostanju (makar se ono svodilo na to da je u mogućnosti da
izmiruje sve obaveze i solidno živi bez minusa na tekućem računu), a sve
vreme je svestan okolnosti pod kojima živi njegovo okruženje, značajan deo
stanovništva?


Ne mislim da je sreća u novcu. Sva istraživanja pokazuju, a to će potvrditi i svaki
psihijatar i psiholog – da što više imaš, više i želiš, tako da nikada nisi istinski
zadovoljan. Ne kažem da novac nije potreban, taman posla, u to sam se uverila
mnogo puta u životu dok sam gledala kako umiru ljudi koji nisu imali novca za
lečenje u inostranstvu ili skupe lekove koji bi im barem malo produži život. Ali
moja sreća je u malim stvarima – da naučite da uživate u onome što vam dan
donosi, što ste se probudili u krevetu, palačinkama sa prijateljima, muzici,
meditaciji, gledanju filma u bioskopu, polju suncokreta, šumu talasa…

Čini mi se da si zaljubljena i to srećno zaljubljena  žena. Koliko je ljubav važna u tvom životu i koliko je danas teško pronaći osobu za koju možemo reći: on je čovek mog života?

Ne mogu da zamislim život bez ljubavi, jer je ona osnov svega. Volim da volim.
Osoba koja ne voli je istinski siromašna, bez obzira na to koliko para ima. Pri tom ne mislim samo na romantičnu ljubav, već na ljubav prema svemu oko nas (deci, životinjama, pesmi, zalasku sunca, knjizi ili slici, sebi... ). U životu sam prošla kroz muke kroz koje neko ne pođe za tri života i nikada nisam prestala da volim i opraštam. Naučila sam da nikada nije sve tako crno, da ima i dobrih stvari, dobrih ljudi, pravih prijatelja. I pravih ljubavi.

ČITANJE ŽUTE ŠTAMPE PO SLUŽBENOJ DUŽNOSTI

I da se na kraju vratimo na novinarstvo: čitaš li žutu štampu, veruješ li
novinarima i novinama?

Takva je profesija, pa sam prisiljena da prelistam i tzv. žutu štampu, jer uvek moraš da budeš “u toku”. Najčešće mi je dovoljno da pogledam naslovnu stranu i da mi sve bude jasno o sadržini.
Nakupilo se mnogo smeća u novinarstvu i među kolegama i među temama, ali nažalost, većina voli da pročita sve što ima veze sa tri “najprivlačnije” stvari – sexom, ubistvima i skandalima. A sa veoma niskom cenom, ne samo da se ruši kvalitetna i ozbiljna konkurencija, već se i podilazi sve plićem dzepu čitalaca, tako da razumem kada neko kupi Kurir umesto Politike. Na kraju, sve je stvar izbora, a taj izbor govori više o osobi koja kupi određene novine - o njegovom obrazovanju, opštoj kulturi, načinu da pojmi širu sliku stvarnosti, želji da nešto naučiš, proširiš vidike…
Da, verujem medijima, ali sa rezervom, uvek se trudim da saznam što više činjenica i da čujem sve strane. Jer čim u tekstu imate samo jednu stranu, odmah morate da posumnjate da tu nešto nije u redu.
Velika pomoć i privilegija koju ostali nemaju jeste što poznajem kolege, pa tačno
znam kada neko napiše tekst koliko tu ima istine, a koliko ostrašćenosti, namernog izvrtanja činjenica ili jednostavno – nepoznavanje sektora tj teme o kojoj se piše.


Da nisi novinar, čime bi se bavila?

Ne mogu da zamislim sebe u drugoj profesiji, novinarstvo je moj život. Možda bih u nekom drugom životu bila okeanolog i proučavala kitove ili slikala. Volim
životinje i slikarstvo, ali mi nikada nisu išli biologija, hemija niti likovno, sva sam bila u rečima (pisanim i izgovorenim), tako da veterina ili FLU nisu dolazili u obzir. Ali, recimo ovako, neke snove nikada nije kasno da ispuniš, makar posredno – u penziji zamišljam kućicu na obali mora, kako pišem knjigu i slikam, okružena mačkama i zlatnim retriverom. I voljenim čovekom, naravno.

Follow by Email